Закупљен простор
ЛОЗНИЦА (13. октобар 2023) – Подизање животног стандарда грађана Лознице и околине, увећање локалног буџета, стварање повољног економског амбијента у нашем граду и спречавање исељавања само су неки од бенефита које би, према мишљењу програмског директора Центра за стратешку анализу, политичког аналитичара и експерта из области хибридних дејстава и геополитике Дарка Обрадовића пројекат „Јадар“ могао да донесе. У разговору за наш лист оценио је да су тврдње да је значај литијума прекретница стратешке безбедности Србије засноване на чврстим темељима и да би пројекат „Јадар“ могао бити брза пруга Србије ка Европској Унији.
Какав је стратешки значај литијума у Европи и свету?
Да би се разумео стратешки значај литијума за Србију потребно је сагледати промену у динамици односа великих сила које се у условима појачане конкуренције у све већој мери фокусирају на то да осигурају стабилне, безбедне и одрживе ланце снабдевања критични важним сировинама. Колики је значај тих ланаца најбоље смо видели током избијања пандемије вируса КОВИД 19 када је Запад искусио озбиљне прекиде у снабдевању из Народне Републике Кине што је за последицу имало стратешку одлуку да се умањи зависност Запада од геополитичких ривала. Већ данас, готово 40 одсто новопродатих возила у Европи има електричан погон, те значај литијума можемо посматрати са неколико нивоа. Први је економски, други је геостратешки, а трећи је спој примарних и секундарних ефеката. Литијум који се налази у Европи, конкретно у Србији, је географски веома близу коначном кориснику, односно коначном купцу. Безбедан је из разлога што је Европа безбедан континент, не постоји политички и безбедносни ризик угрожавања тог ланца снабдевања. Производња се враћа у Европу која се реиндустријализује и у свему томе Србија се позиционира на глобалној карти светског снабдевања литијумом, тиме оснажујући своју међународну позицију.
Да ли земље које имају потврђена лежишта литијума у свету користе резерве критичних сировина за своје стратешко позиционирање?
Имате људе који кажу да ресурсе треба чувати за будућа времена, јер су ресурси гаранција националног богатства. Други кажу да коришћењем ресурса стварате егзистенцијалну опасност, да се не исплати да то урадите јер ћете уништити сами себе. И једна и друга категорија површно, без икаквих научно утемељених закључака обмањују јавност. Ресурси који се не користе не вреде ништа. То што имате лежишта злата, или у овом случају литијума, а не користите га на адекватан начин, не значи ништа јер оно што је под земљом а не користи се не може да створи додатну вредност за животни стандард грађана, повећа економску стабилност, допринесе фискалној консолидацији и омогући држави друге развојне потенцијале. Они који тврде да ће нам бити боље, да ћемо бити безбеднији и богатији уколико не експлоатишемо литијум такође греше, јер без новца нема бољег животног стандарда, нових радних места, подизања квалитета здравствених услуга и достизања еколошких стандарда. Ствар је врло једноставна – митомани који експлоатишу мањак знања код народа греше у суштинском, а то је како ће остварити циљеве које пројектују ако не користите потенцијал који имају. У Европи влада права грозница за литијумом и интензивно се ради на развоју пројеката експлоатације литијума. Ако сви у Европи који имају литијум убрзано развијају те пројекте зашто да ми једини будемо преварени и остављени по страни? Изостанком пројекта подземног рудника „Јадар“ у Лозници целокупна национална и економска безбедност земље биће смањена. Људи који кажу да је значај литијума заправо прекретница стратешке безбедности Србије апсолутно имају чврсте темеље у таквом ставу зато што се економско богатство Србије са секундарним ефектима подземног рудника „Јадар“ процењује, према објављеним, јавно доступним студијама, на 8 до 10 одсто пораста бруто домаћег производа, на креирање преко 21 000 радних места, на долазак гига фабрика што значи да повезујете пројекцију националне моћи са економским развојем, ваша деца остају у вашој земљи, ваша памет остаје у вашој земљи, други долазе код вас, други се боре за најбоље услове које могу да добију да раде у Србији. Тако да не можемо дозволити да се на митоманским тумачењима заснивају стратешки важне одлуке.
Да ли Србија која је највише одмакла у истраживању свог лежишта литијума сме себи да дозволи да пропусти шансу за формирање ланца вредности е-мобилности?
Ми већ каснимо три године и за то време други су доста одмакли. Србија има највише литијума када се сагледа добитак литијума у процесу експлоатације, а највише касни у односу на друге. Они који спречавају напредак желе да доведу до тога да предност коју имамо изгубимо, односно тај литијум и електрични аутомобили ће доћи у Србију, али више нећемо имати те користи које би имали сада. Наши потомци ће возити електричне аутомобиле, али не српске и причаће поново о најбољим немачким и чешким аутомобилима. Свако има право на своје мишљење, али не на своје чињенице. Чињенице постоје независно од вашег личног односа према њима. Рецимо, Мађарска, иако нема литијум, створила је ланац вредности од 90 одсто индустрије електричне мобилности. Мађарска Влада је предузела све мере како би из конкуренције избацила околне земље, пре свега Словачку и Чешку, јер се у том епицентру налази комплетна ауто-индустрија Европе. Мислим да дијалог треба препустити људима добрих намера, а не нестручњацима и острашћеним појединцима који због личних интереса и политичког безобразлука обмањују грађане Србије.
Шта губимо са геополитичке тачке гледишта уколико и даље будемо одлагали реализацију пројекта „Јадар“?
Реализација пројекта „Јадар“ је пре свега економска ствар, али у геополитичком смислу пројекат дубље интегрише Србију са ЕУ. Потписан је меморандум током Генералне Скупштине УН између Србије и ЕУ по питању зелених инвестиција. Европа је у својим стратешким документима већ навела приоритет стабилних ланаца снабдевања, елиминацију кинеске нелојалне и опасне конкуренције и пројекат „Јадар“ може бити брза пруга Србије ка Европи што значи више новца за локалне самоуправе, за грађане Србије, безбедност, стабилност, подизање свеобухватног стандарда живота каквог га европски човек поима, и у геополитичком смислу ми заправо постајемо она потребна карта која решава проблеме великих. Србија има прилику да решавањем својих проблема решава и шире проблеме ЕУ и добија, колоквијално, кец у рукаву за преговоре и по питању Косова и многих других ствари тиме што постаје веома битан стратешки партнер. Велике силе јуре, нуде и обећавају како би приволели земље које поседују критичне сировине да им буду партнери, а ми смо природни партнер Европе, јер нам је стратешки циљ чланство у ЕУ. Није свеједно која ће компанија да дође у Србију. Једна категорија су западне компаније које свој производ продају на захтевном западном тржишту које има строге стандарде. Конкретно у случају литијума, ЕУ планира имплементацију пасоша за батерије што значи да цео процес производње батерија, од експлоатације литијума, фабрике, па до аутомобила, мора бити у складу са најригорознијим европским стандардима заштите животне средине. Тако ћемо поред домаћег законодавства имати и екстерну контролу, а западној компанији ( „Рио Тинто“) ће у економском интересу бити да поштује највише могуће стандарде јер ће на тај начин имати приступ најбогатијем тржишту. Зато нам је важан тај избор компаније.
Какве бенефите би пројекат „Јадар“, стратешки посматрано, могао да донесе Србији?
Пројекат „Јадар“ би променио комплетан економски амбијент Лознице, утицао би на подизање животног стандарда грађана Лознице и околине, допринео би у великој мери локалном буџету који би се искористио за изградњу локалних путева, домова здравља, клиничких центара, за грејање и друге комуналне услуге. Променио би однос Лознице према будућности, спречио би исељавање народа и млађим нараштајима дао перспективу да остану и напредују у свом родном крају. Пројекат „Јадар“ користиће домаћу радну снагу, домаће компаније, подизвођаче, ангажоваће секундарне добављаче у односу 1:4 (на сваког запосленог у рудику биће 4 кооперанта). Самим тим град почиње да живи. Лознички крај има могућност да оствари неке своје нове развојне амбиције. Пројекат ће привући инвеститоре који учествују у четвртој технолошкој револуцији, који последично утичу на комплетно истраживање и развој у Србији. Они који спречавају реализацију пројекта подземног рудника користећи се дезинформацијама заправо спречавају напредак Србије. Ситуација је таква да или ћемо бити победници или ћемо певати о својим поразима због наших лоших одлука.
Ко се све по вашем мишљењу противи развоју рударства и повезаних индустрија у Србији и због чега?
Општа хајка на рударство је постала политички исплатива категорија. Постоје политичке опције које никада не би ушле у национални парламент да нису заговарале радикалне ставове, екстремизам, да нису гушили јавну дебату. Људи који су се ангажовали на спречавању пројекта „Јадар“ су људи који су спречили једину законску научну и објективну анализу овог пројекта – Студију о процени утицаја на животну средину, а то је једини меродавни механизам како целокупна јавност може да се увери да ли је неки пројекат опасан или није, и на крају крајева, да ли је исплатив или не. Иза њихових аргумената не стоји ниједна научна студија, ниједно научно истраживање већ парцијално, селективно узимање чињеница које нису ни у просторним ни у временским везама и које не могу проћи формално логичку проверу. Посебно су опасни локални академски активисти који своје деловање доживљавају као вид друшвене афирмације. Људи који нису могли да остваре своје амбиције одједном постају веома важни, мисле да су утицајни, пребројавају лајкове на друштвеним мрежама, уживају када организују хајке и линч на појединце који су поштени и објективни и на тај начин задовољавају своје фрустрације мислећи да имају информације које други немају. То вам је карактеристика свих теоретичара завера који временом почну да живе своје завере.
Шта би се десило уколико се пројекат „Јадар“ не би реализовао?
Србија би била далеко слабија и изолованија. Наша деца би се селила у оне земље које су реализовале пројекте, јер ће те земље наставити да увећавају своје национално богатство. Наши људи ће одлазити у Немачку, Аустрију, живеће и радити у тим земљама где се експлоатише литијум, биће живи и здрави и ништа им неће фалити. Конкуренти су доста у целу ову причу уплели прсте. Одређене интересне групе које сада убрзано развијају своје пројекте литијума желе да зауставе Србију, јер наша земља која је економски стабилна и јака има могућност да штити националну безбедност и пројектује своје виталне интересе и вредности, а то апсолутно мења регионални однос снага.
Како би град Лозница и Мачвански управни округ могли да искористе ову прилику?
Ова прилика би могла да се искористи на начин да се комплетно трансформише целокупан крај, да се повеже са целим светом. То значи да би град Лозница подигао своју запосленост, да би у буџету града било много више новца, да би грађани Лознице имали нове животне шансе и прилике, да би други крајеви Србије гравитирали ка Лозници. Подигла би се целокупна привредна активност и најбитније подигао би се животни стандард. Овај пројекат може да буде прекретница еколошке стандардизације свих будућих пројеката у Србији, да се на овом пројекту успостави један виши стандард који је изводљив и да он буде минимум за сваког будућег инвеститора који би дошао.
Која би била ваша порука грађанима?
Потребан нам је отворен, поштен дијалог у атмосфери међусобног уважавања. Критичари пројекта треба да створе амбијент да своје критике, своје зебње и страхове, изнесу у законски предвиђеној академској атмосфери међусобног уважавања, да се и њихови аргументи чују, да ефикасно допринесу у одређеним сегментима пројекта кроз јавно-приватни дијалог. Не можемо причати о пројекту ако немамо параметре који су научно засновани. Дијалог дебата, конфронтација мишљења да, али не на начин који ће доводити јавност у заблуду. Они који су већ укључени у тај процес дужни су да истинито информишу све друге који не морају да буду експерти из те области и зато су нам потребни дијалог и дебата, једна културна ненасилна атмосфера. Када неко гуши јавни дијалог и јавну реч, када спречава презентовање чињеница, знајте да има лоше намере, да нема контрааргументе, и да у случају културног дијалога не би имао ништа да понуди.
Комерцијални садржај
