Idealtipski izraz mnoštva i velikog broja u prostornom, materijalnom i vremenskom kontekstu predstavlja broj 100. Zato se čini smisleno da zabeležimo i prvi važniji jubilej našeg lista – stoti broj. Kako reče naš glavni urednik, ova okrugla brojka za našu redakciju je i malo više od toga, podseća na stečeno iskustvo i obavezuje da se sumiraju zaključci. Zanimljivo je da on pored zavidne i duge karijere, i dalje poštuje svako novo iskustvo, neprestano tvoreći izazove a prezirući uvežbanost i rutinu. I da pitate svakoga od nas, od vlasnika medijske grupe Lotel, koja je pokrenula našu pisanu nedeljnu hroniku, do direktora, te pomenutog glavnog urednika, svakog ponaosob iz redakcije, svi će vam reći isto – da nisu zadovoljni postignutim. Međutim, u nastojanju da budemo sve bolji to je nešto podrazumevano, očekivano, logično…
Ipak, svesni smo da smo često palili svetlo, osvetljavali našu istorijsku pozornicu i njene junake – u rubrikama „Iz prošlosti zavičaja“, „Ispod velova vremena“, „Prelistavanje istorije“, koje su ispisivali Marija Šćekić Marković, Zoran Tošić, Goran Vilić, Dragica Savičić… Pomenom smo zaslužnim precima vraćali dugovanja, bilo da su junaci, naučnici, umetnici, prvaci prosvete ili vrli pojedinci kakav je bio doktor Milenko Marin. Nismo ostajali neosetljivi ni za one koji danas svojim zamislima i delima daju zamah boljem sutra. Jer bez obzira kako smo politički orijentisani, vizija gradonačelnika Loznice o novoj kulturnoj i obrazovnoj ustanovi u Tršiću i njena izgradnja jesu bolje sutra. Uspesi mladog Dimitrija Pavlova danas su ponos, ali su zalog bolje budućnosti jer blago gradu i zemlji koji prepoznaju i razviju vredne i darovite. I podvig sportiste Aleksandra Kikanovića da za Dariju trči do Ostroga, jeste zajedničko bolje sutra (jer svi navijamo za našu mladu sugrađanku).
Svojim znanjem i stručnim savetima podržali su nas lekari Specijalne bolnice za rehabilitaciju „Banja Koviljača“, ali i stručnjaci iz Poljosaveta. Vedrili su nas aforizmi Nenada Ćorilića i karikature Save Babića. Svojevrsnu malozvorničku hroniku ispisuje Ljiljana Ristanović. Svi su dali mnogo i zato, zbog njih, ni ovo zajedničko ne može biti malo. Više, naravno, govorim o spoljnim saradnicima, manje o novinarima u našoj redakciji. Ne mislim da su manje zaslužni, ali su uži deo tima, češće ih susrećem, pa plašeći se zamki subjektivnosti, sud o njima ostavljam čitaocima.
Pošteno je reći da istoriju ovih 100 brojeva ne ispisuju samo zabeleške hroničara i stručnjaka, već i greške i propusti od pogrešnih navoda do štamparskih grešaka. „Arhitekte svoje greške pokrivaju mermerom, lekari zemljom, žene dekolteom“, a mi smo morali budućim opreznijim radom. Nisu nas zabrinule samo naše omaške. Često smo ustupali prostor sadržaju kojem smo nalazili nedostatke, vodeći se mišlju kako je obaveza javnog glasila da ponekad jednostavno ustupi reč. Ipak, nikad nismo išli mimo istine kao ni ispod granica dobrog ukusa, da apostrofiramo jeftin izraz.
Ceo tekst je dostupan u štampanom izdanju „Lozničkog nedeljnika“.
