Krajnje ozbiljnih, složenih i dalekosežnih problema u vezi s Kosovom i Metohijom ima napretek, ali se u Srbiji za oblikovanje mogućeg trajnog rešenja nikako ne dolazi do jedinstvenog stava, što je neizostavna potreba, ali i nužnost, budući da to višedecenijsko, bolje reći vekovno, istorijsko pitanje sigurno neće prestati da postoji, čak i ako se pred njim zažmuri, i dalje će iziskivati odgovor i trajno rešenje.
U ovom trenutku možda i nije najvažnije podsećanje na sled zaista obimnih istorijskih zbivanja izuzev što svakako treba ukazati na činjenicu da su sve vlasti od samog novovekovnog državnog ustrojstva Srbije do sada, bez obzira u kom državnom uređenju, želele da reše status „stare Srbije“, odnosno „naše južne pokrajine“.
Vreme je pokazalo da se uprkos svim nastojanjima do trajnog rešenja nije došlo, a međusobne nesuglasice, trvenja, problemi i sukobi Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji do sada su se samo na različite načine ispoljavali, a nekada su i nedovoljno verodostojno, čak i neistinito, predstavljani javnosti.
Pri svemu tome, ma koliko da je to od početka, po svojoj suštini, bilo isključivo unutrašnje pitanje srpske ili jugoslovenske države, ono je i zbog političkog delovanja Albanaca, manje-više uvek, na različite načine, krajnje uočljivo ili, možda, ne odveć vidljivo, posredno ili direktno, među učesnicima imalo i spoljne činioce, zavisno od političkih interesa uticajnih i moćnih i okolnosti na međunarodnoj političkoj sceni.
Uz podršku i pod zaštitom Vašingtona došlo se do toga da Priština bez pravnog osnova jednostrano proglasi takozvanu nezavisnu državu Kosovo, a politika Bele kuće je dovela do toga da se uprkos Kumanovskom sporazumu i Rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, usvojenim posle nelegalne oružane agresije NATO-a na našu zemlju, Srbiji oduzme efektivna vlast na delu njene teritorije.
Ceo tekst je dostupan u štampanom izdanju „Lozničkog nedeljnika“.
